Sedim , razmišljam. Već je i suviše kasno da bacim koje slovo na ove moje izmučene hartije. Ali, moram, nešto me tera iz dubine duše. Znam da ako to uradim neću cele noći oka sklopiti, izlaziće rečenice, i naviraće inspiracija. A do jutra sve ispari.
Da li krenuti od kraja ili početka. Mozda je bolje od kraja, neki ljudi prvo pročitaju kraj knjige I ako im se dopadne onda uzmaju čitati stivo. Njih da preduhitrim, krenuh odmah sa pisanjem, ali se ipak bojim da do kraja ne ispustim kormilo mog inspirativnog broda. Vruć kamen pod mojim telom, zvezda u smiraju, ali i dalje przi. Skupio se svet, zamor oko mene. U dnu kaskada, stoji osoba, znam je odnekud. Ali daleko je, vazduh treperi oko nje, a možda mi se ipak samo pričinjava. Osvrćem se oko sebe da priupitam šta se to zbiva, čemu ovo okupljanje. Svi ćute, poneki šapucu, ka meni odzvanja neko nerazgovetno šuštanje, mumlanje. Gledam u onog koga prepoznajem, on stoji i smesi se. Pitam se šta li mu je toliko smešno. Da li možda što ovaj do njega udara u doboš? Kao da je to mnogo smešno. Najednom kao da se izmaglica gubi, sada jasno i jasno cujem onog smeška na dnu.
“Dragi volonteri i volonterke… “
Ne nije to Drug Tito, mada, uporedjivan je sa njim. Ali smeje se kao Drug Tito. I dalje razmišljam, ko je on, dobro poznat lik. Stotinu puta vidjen, I sada, dok sedim, gledam ga kroz mnogo očiju. Neko zbog kog smo svi mi ovde, ili je on ovde zbog nas. Pre bi se reklo da je on zajedno sa nama ovde zbog nečeg većeg. Pustiću da vreme otkrije svoje dzokere i prikaže svoje pravo lice. Šta se krije iza svega ovoga. Znam samo da će nam srca u datom trenutku biti obasjana zlatom, zasluženim zlatom, uztreptala i nemirna. Nije sve ni krenulo, a tuga, srce suze lije ,zal za nečim, što se nije ni dogodilo.
Naprežem um da mislima dokučim odakle znam tu osobu. Sa toliko energije i ljubavi u sebi. Zatim, kao maljem udara me sećanje, ja znam zasto sam ovde. Beton podamnom je još topao, a sunce svoje zadnje atome salje prema nama. Neko iza mene tiho priča: “To je Marjan”. On je onaj koji nas je sve ovde okupio i želi nesto da svima nama kaže. Pokusavam da sputam svoje nemirne misli i da cujem šta ima reci. Gledam i tapšem, opet gledam i opet tapšem, ali ne cujem šta priča, želim da izustim, da kazem da glasnije govori, ali moja usta kao da su zalivena. Iznova preovladava nešto u meni. Najednom razumem šta kruzi mojim mislima. I nekad kada je bio veliki a ja mali, i sada kada je on ostao veliki a ja porastao, uvek mi se svidelo to kako se on oblači. Kao kada se u pozorištu spuste zavese i krene aplauz, a onda žamor publike - tako i sad. Aplauz i žamor. Ustajem i teturavim korakom idem, nekud kuda me noge vode.
Vodile su me satima, nekim drumovima i varošima. Zuje ljudi, ne primećuju me, a ja tako pun sebe, pun nečega da to iz mene isijava. Odavno nisam tako zracio pozitivnom energijom. Misim da je svako ko me je dotakao u tom trenutku osetio blažentvo. Zatim staklena vrata, stojim i čekam da se otvore. Niz ledja se sliva jedna hladna kapljica znoja. Kao da su se okeani slili niz ledja, ta majušna i neprimetna kap je izazvala toliku jezu. Pažnju mi privlaci ono što se dešva u prostoriji, čkiljim i izvijam se da uhvatim što bolji ugao i da što bolje vidim šta se dešava unutra. Otvaraju se vrata i ponovo lice, ozareno , sam pogled u njega vraca mi dah zivota. A onda kao da lebdim kroz prostoriju, pogledom tražim mesto gde mogu biti sam, izolovan od tudjih ušiju, da mogu sam sa sobom da pričam i da me niko ne ometa u tome.
Sedam bahato da i ono malo ljudi koji su se našli pored mene rasteram. Želim biti sam. Osvrnem se oko sebe i vidim, i to što vidim oči ne mogu da prenesu mozgu, da ga upozori. Okrećem se a zatim i povratna informacija, šok. Ja sam medju milionima žena, razmislim, prostorija je isuviše mala da ih toliko stane. Ali one su na sve spremne, siguran sam stotine hiljada. Okrećem se još jednom da bacim pogled, iznenadjenje, nema ih na milione niti hiljde, ima ih svega… svega da su popunjene sve stolice, osim onih koje se nalaze u mojoj blizini. Miris koji para moje nozdrve, opija me. Opuštam telo i uživam.
Iznova kreće rat mojih misli. Vodi se žustra borba. Jedan deo bi da sedi i sluša, ono zbog čega sam i došao, a drugi, opijen mirisom, bi da divlja i maltretira ovu mirnu stranu. Napokon sam se ponovo setio imena onog čoveka - Doca. Drzi predavanje. Ja čujem , ali nista ne razumem. Ali sve to i znam. Osećam se značajnije, ispunjenije zbog toga o čemu govori. Toliko se osećam vazno što sam deo svega toga da mi se koza jezi a knedla zastaje u grlu. Ponovo pitanje, zašto ja i svi ovi ljudi ovde? Nešto veoma bitno, valjda će mi se samo kazati u narednom periodu.
Izlazim iz prostorije. Ponovo počinje lutanje, ali sada više nije samo ulicama već i vremenom. Sve oko mene tako brzo prolazi. Zatim treptaj oka, i mrak. Da li to spavam ili je toliki mrak pao na zemlju. Ipak nije potpuni mrak. Vidim zvezdu padalicu, ali ne zamišljam želju. Retko kad to i uradim, isuviše sam fasciniran time da bih trentutak pokvario željom. Upotpunosti sam siguran da ce neko zamisliti štogod. Otvaram oči: bina, koncert, ljudi oko mene stoje i čekaju nešto. I ja sa njima čekam.
Muzika staje, a onda svi kao jedan krećemo sa radom. Kao da smo celog života to radili, tako smo uvežbani. Dok smo obavljali posao, u vazduhu je lebdeo lagani glas, čeka nas ono zbog čega smo ovde, nešto što će postati simbol naše male grupe. Svima je odzvanjalo PEEETRRROFFFF....
To cudo, veliko i crno kao svemir. Ljudi se dive samom njegovom postojanju, eleganciji, otmenosti. Njegova pojava cini trenutke tako bogatima. Uvek sam to gledao sa velike udaljenosti i svaki put kada bih ga video bio bih oduševljen njime. A sad mogu da ga dodirnem, predjem rukom po njegovom gornjem delu, tako je… tako je gladak I nekako… pri svakom tom dodiru mene prodrma struja osećanja, osetim sve ono što je on prošao u svom dugom životu. Kao da je mašina za vraćanje u prošlost. Da, starac se još uvek drži, još mnogo će generacija proslaviti, podići na noge, a, bogami, I oterati u penziju. Ne samo umetnika, nego i nas slobodnih umetnika, koji sve ovo radimo za dobrobit našeg grada I društva u kome se nalazimo. Za generacije koje dolaze, koje uče I budu podučavane. Ne zaboravi, mi smo pioniri volontiranja, mi ćemo ovo podići na jedan viši nivo, a na dobrom smo putu. I to sve zahvaljujući ovom starcu, on nas okuplja. Nije lako izboriti se sa njim. Težak je k’o sama zemlja, a još tezi kada mora da se očuva sve ono što nosi u sebi. Njegovih 40 čuvara, verno I sebično motri na to.
Gledam u ono crnilo. Sve dublje i dublje ulazim u nešto nepoznato. I kao da me to vodi , put nekog postojanja. Vodi me da mi pokaže sta je to tako vazno žto i njegov starački život mora da uzdrma I iznova pokaže svoje znanje. Postavlja me tako , da sedim na mostu, gledam I slušam , pored toga divim se njegovim čarolijama. Ovo gde ja stojim jeste most, ali ni priblizno sličan onome kakav ste imali prilike videti. Isuviše je jednostavan, metalna konstrukcija i par dasaka. Nista specijalno. Ali za nas I jeste nešto specijalno, jer je to naše radno mesto, bazna stanica, mesto odakle krecemo u pohod i gde se vraćamo na sigurno. Gde nas niko ne vidi, a mi sve vidimo. Dovoljno ste bili u čudu – to je most koji spaja, premosćuje prostor izmedju dve bine.
Evo dela odgovora na pitanje zašto smo svi mi ovde - to je očito neki koncert, festival. Necu žuriti s razotkrivanjem, neko će mi ipak reći. Majica, ranac , kačket, narukvica, akreditacija, danas naš grad vrvi od njih. Prepoznatljivi smo, svuda nas ima. Da li zato što smo drugaciji od drugih ili zato što nas ima tako puno? Ma koliko bili slični, jedna grupica se izdvojila, baš ona koja je dežurala na mostu I bdila nad starcem. “ Kako bi se održao koncert da bine nema?” Mi smo bili , pod budnim okom našeg “Tatka”, neraskidiva karika koja nije ni mogla funkcionisati bez te jedinstvenosti i povezanosti. A povezivalo nas je TO - znoj i rad i onda kada sve utihne i kada svi krenu kućama. Ne sumnjam da ostali junaci ove bajke nisu bili nalik nama, ali ja sam bio ovoga svedok i mogu samo o ovome suditi.
Bendovi su se smenjivali jedni za driugima. S promenom benda ide i promena bine. Da bi sledeći izvodjač mogao krenutni, nastupali smo mi, prenosili i nameštali, čuvali i brinuli, kako se instrumentima ne bi nista dogodilo. A sve to verovatno ne bi bilo tako da nije bilo onog nervoznog lika, koji je stalno nešto vikao, trčkarao naokolo. Nije on loš, naprotiv, odličan je. Imam problem da stalno zaboravljam imena , te ćemo ga zvati ROBOT, zbog energije koju nosi i pokazuje. S izvodjačima se smenjivali i dani, naš posao je ulazio u rutinu, više nismo gledali na to kao na rad, već kao uživanje. Dolazili smo , smenjivali se u odredjeno vreme, odlazili, pa opet dolazili i tako u krug, ali s takvom energijom, kao da uživamo na mostu a ne radimo.
I poslednjeg dana festivala, kada je zamro svaki ton, kada je publika otišla, ostali smo mi. Zaječao je starac, pružio najlepše note, i onako, za dušu njegovih čuvara, ulepšao predstojeće teške trenutke. Kada smo ga utovarili i kada je trebalo prevesti ga, pored njega su ponovo stali čuvari. Starac je plesao u ritmu kretanja kamiona i ječao pod prstima jednog od nas, mi smo klicali, pevali, smejali, radovali se poslednjem danu, pomalo i tužni što je i ovom Nišvilu došao kraj.
Nisam ja kritičar, već svedok jednog vremena, jednog doba, gde su volonteri na čelu s njim, Docom, po prvi put nagradjeni i to zlatnikom , za svoj trud i posao koji su obavili. Ovo je samo delic moje maste i onoga sto se stvarno zbilo. Ostatak će veoma dugo ostati u svima nama i rado će se prepričavati, sigurno bar do sledeće godine i novog Nišvila, a i mnogo duže. Neke će pričice preći u angdote i prepričavati se sve dok bude trajao festival i volonteri na njemu.
Dušan Milojević
Da li krenuti od kraja ili početka. Mozda je bolje od kraja, neki ljudi prvo pročitaju kraj knjige I ako im se dopadne onda uzmaju čitati stivo. Njih da preduhitrim, krenuh odmah sa pisanjem, ali se ipak bojim da do kraja ne ispustim kormilo mog inspirativnog broda. Vruć kamen pod mojim telom, zvezda u smiraju, ali i dalje przi. Skupio se svet, zamor oko mene. U dnu kaskada, stoji osoba, znam je odnekud. Ali daleko je, vazduh treperi oko nje, a možda mi se ipak samo pričinjava. Osvrćem se oko sebe da priupitam šta se to zbiva, čemu ovo okupljanje. Svi ćute, poneki šapucu, ka meni odzvanja neko nerazgovetno šuštanje, mumlanje. Gledam u onog koga prepoznajem, on stoji i smesi se. Pitam se šta li mu je toliko smešno. Da li možda što ovaj do njega udara u doboš? Kao da je to mnogo smešno. Najednom kao da se izmaglica gubi, sada jasno i jasno cujem onog smeška na dnu.
“Dragi volonteri i volonterke… “
Ne nije to Drug Tito, mada, uporedjivan je sa njim. Ali smeje se kao Drug Tito. I dalje razmišljam, ko je on, dobro poznat lik. Stotinu puta vidjen, I sada, dok sedim, gledam ga kroz mnogo očiju. Neko zbog kog smo svi mi ovde, ili je on ovde zbog nas. Pre bi se reklo da je on zajedno sa nama ovde zbog nečeg većeg. Pustiću da vreme otkrije svoje dzokere i prikaže svoje pravo lice. Šta se krije iza svega ovoga. Znam samo da će nam srca u datom trenutku biti obasjana zlatom, zasluženim zlatom, uztreptala i nemirna. Nije sve ni krenulo, a tuga, srce suze lije ,zal za nečim, što se nije ni dogodilo.
Naprežem um da mislima dokučim odakle znam tu osobu. Sa toliko energije i ljubavi u sebi. Zatim, kao maljem udara me sećanje, ja znam zasto sam ovde. Beton podamnom je još topao, a sunce svoje zadnje atome salje prema nama. Neko iza mene tiho priča: “To je Marjan”. On je onaj koji nas je sve ovde okupio i želi nesto da svima nama kaže. Pokusavam da sputam svoje nemirne misli i da cujem šta ima reci. Gledam i tapšem, opet gledam i opet tapšem, ali ne cujem šta priča, želim da izustim, da kazem da glasnije govori, ali moja usta kao da su zalivena. Iznova preovladava nešto u meni. Najednom razumem šta kruzi mojim mislima. I nekad kada je bio veliki a ja mali, i sada kada je on ostao veliki a ja porastao, uvek mi se svidelo to kako se on oblači. Kao kada se u pozorištu spuste zavese i krene aplauz, a onda žamor publike - tako i sad. Aplauz i žamor. Ustajem i teturavim korakom idem, nekud kuda me noge vode.
Vodile su me satima, nekim drumovima i varošima. Zuje ljudi, ne primećuju me, a ja tako pun sebe, pun nečega da to iz mene isijava. Odavno nisam tako zracio pozitivnom energijom. Misim da je svako ko me je dotakao u tom trenutku osetio blažentvo. Zatim staklena vrata, stojim i čekam da se otvore. Niz ledja se sliva jedna hladna kapljica znoja. Kao da su se okeani slili niz ledja, ta majušna i neprimetna kap je izazvala toliku jezu. Pažnju mi privlaci ono što se dešva u prostoriji, čkiljim i izvijam se da uhvatim što bolji ugao i da što bolje vidim šta se dešava unutra. Otvaraju se vrata i ponovo lice, ozareno , sam pogled u njega vraca mi dah zivota. A onda kao da lebdim kroz prostoriju, pogledom tražim mesto gde mogu biti sam, izolovan od tudjih ušiju, da mogu sam sa sobom da pričam i da me niko ne ometa u tome.
Sedam bahato da i ono malo ljudi koji su se našli pored mene rasteram. Želim biti sam. Osvrnem se oko sebe i vidim, i to što vidim oči ne mogu da prenesu mozgu, da ga upozori. Okrećem se a zatim i povratna informacija, šok. Ja sam medju milionima žena, razmislim, prostorija je isuviše mala da ih toliko stane. Ali one su na sve spremne, siguran sam stotine hiljada. Okrećem se još jednom da bacim pogled, iznenadjenje, nema ih na milione niti hiljde, ima ih svega… svega da su popunjene sve stolice, osim onih koje se nalaze u mojoj blizini. Miris koji para moje nozdrve, opija me. Opuštam telo i uživam.
Iznova kreće rat mojih misli. Vodi se žustra borba. Jedan deo bi da sedi i sluša, ono zbog čega sam i došao, a drugi, opijen mirisom, bi da divlja i maltretira ovu mirnu stranu. Napokon sam se ponovo setio imena onog čoveka - Doca. Drzi predavanje. Ja čujem , ali nista ne razumem. Ali sve to i znam. Osećam se značajnije, ispunjenije zbog toga o čemu govori. Toliko se osećam vazno što sam deo svega toga da mi se koza jezi a knedla zastaje u grlu. Ponovo pitanje, zašto ja i svi ovi ljudi ovde? Nešto veoma bitno, valjda će mi se samo kazati u narednom periodu.
Izlazim iz prostorije. Ponovo počinje lutanje, ali sada više nije samo ulicama već i vremenom. Sve oko mene tako brzo prolazi. Zatim treptaj oka, i mrak. Da li to spavam ili je toliki mrak pao na zemlju. Ipak nije potpuni mrak. Vidim zvezdu padalicu, ali ne zamišljam želju. Retko kad to i uradim, isuviše sam fasciniran time da bih trentutak pokvario željom. Upotpunosti sam siguran da ce neko zamisliti štogod. Otvaram oči: bina, koncert, ljudi oko mene stoje i čekaju nešto. I ja sa njima čekam.
Muzika staje, a onda svi kao jedan krećemo sa radom. Kao da smo celog života to radili, tako smo uvežbani. Dok smo obavljali posao, u vazduhu je lebdeo lagani glas, čeka nas ono zbog čega smo ovde, nešto što će postati simbol naše male grupe. Svima je odzvanjalo PEEETRRROFFFF....
To cudo, veliko i crno kao svemir. Ljudi se dive samom njegovom postojanju, eleganciji, otmenosti. Njegova pojava cini trenutke tako bogatima. Uvek sam to gledao sa velike udaljenosti i svaki put kada bih ga video bio bih oduševljen njime. A sad mogu da ga dodirnem, predjem rukom po njegovom gornjem delu, tako je… tako je gladak I nekako… pri svakom tom dodiru mene prodrma struja osećanja, osetim sve ono što je on prošao u svom dugom životu. Kao da je mašina za vraćanje u prošlost. Da, starac se još uvek drži, još mnogo će generacija proslaviti, podići na noge, a, bogami, I oterati u penziju. Ne samo umetnika, nego i nas slobodnih umetnika, koji sve ovo radimo za dobrobit našeg grada I društva u kome se nalazimo. Za generacije koje dolaze, koje uče I budu podučavane. Ne zaboravi, mi smo pioniri volontiranja, mi ćemo ovo podići na jedan viši nivo, a na dobrom smo putu. I to sve zahvaljujući ovom starcu, on nas okuplja. Nije lako izboriti se sa njim. Težak je k’o sama zemlja, a još tezi kada mora da se očuva sve ono što nosi u sebi. Njegovih 40 čuvara, verno I sebično motri na to.
Gledam u ono crnilo. Sve dublje i dublje ulazim u nešto nepoznato. I kao da me to vodi , put nekog postojanja. Vodi me da mi pokaže sta je to tako vazno žto i njegov starački život mora da uzdrma I iznova pokaže svoje znanje. Postavlja me tako , da sedim na mostu, gledam I slušam , pored toga divim se njegovim čarolijama. Ovo gde ja stojim jeste most, ali ni priblizno sličan onome kakav ste imali prilike videti. Isuviše je jednostavan, metalna konstrukcija i par dasaka. Nista specijalno. Ali za nas I jeste nešto specijalno, jer je to naše radno mesto, bazna stanica, mesto odakle krecemo u pohod i gde se vraćamo na sigurno. Gde nas niko ne vidi, a mi sve vidimo. Dovoljno ste bili u čudu – to je most koji spaja, premosćuje prostor izmedju dve bine.
Evo dela odgovora na pitanje zašto smo svi mi ovde - to je očito neki koncert, festival. Necu žuriti s razotkrivanjem, neko će mi ipak reći. Majica, ranac , kačket, narukvica, akreditacija, danas naš grad vrvi od njih. Prepoznatljivi smo, svuda nas ima. Da li zato što smo drugaciji od drugih ili zato što nas ima tako puno? Ma koliko bili slični, jedna grupica se izdvojila, baš ona koja je dežurala na mostu I bdila nad starcem. “ Kako bi se održao koncert da bine nema?” Mi smo bili , pod budnim okom našeg “Tatka”, neraskidiva karika koja nije ni mogla funkcionisati bez te jedinstvenosti i povezanosti. A povezivalo nas je TO - znoj i rad i onda kada sve utihne i kada svi krenu kućama. Ne sumnjam da ostali junaci ove bajke nisu bili nalik nama, ali ja sam bio ovoga svedok i mogu samo o ovome suditi.
Bendovi su se smenjivali jedni za driugima. S promenom benda ide i promena bine. Da bi sledeći izvodjač mogao krenutni, nastupali smo mi, prenosili i nameštali, čuvali i brinuli, kako se instrumentima ne bi nista dogodilo. A sve to verovatno ne bi bilo tako da nije bilo onog nervoznog lika, koji je stalno nešto vikao, trčkarao naokolo. Nije on loš, naprotiv, odličan je. Imam problem da stalno zaboravljam imena , te ćemo ga zvati ROBOT, zbog energije koju nosi i pokazuje. S izvodjačima se smenjivali i dani, naš posao je ulazio u rutinu, više nismo gledali na to kao na rad, već kao uživanje. Dolazili smo , smenjivali se u odredjeno vreme, odlazili, pa opet dolazili i tako u krug, ali s takvom energijom, kao da uživamo na mostu a ne radimo.
I poslednjeg dana festivala, kada je zamro svaki ton, kada je publika otišla, ostali smo mi. Zaječao je starac, pružio najlepše note, i onako, za dušu njegovih čuvara, ulepšao predstojeće teške trenutke. Kada smo ga utovarili i kada je trebalo prevesti ga, pored njega su ponovo stali čuvari. Starac je plesao u ritmu kretanja kamiona i ječao pod prstima jednog od nas, mi smo klicali, pevali, smejali, radovali se poslednjem danu, pomalo i tužni što je i ovom Nišvilu došao kraj.
Nisam ja kritičar, već svedok jednog vremena, jednog doba, gde su volonteri na čelu s njim, Docom, po prvi put nagradjeni i to zlatnikom , za svoj trud i posao koji su obavili. Ovo je samo delic moje maste i onoga sto se stvarno zbilo. Ostatak će veoma dugo ostati u svima nama i rado će se prepričavati, sigurno bar do sledeće godine i novog Nišvila, a i mnogo duže. Neke će pričice preći u angdote i prepričavati se sve dok bude trajao festival i volonteri na njemu.
0 comments:
Post a Comment